Kome je potreban još jedan blog o čajevima?

Odgovor na ovo pitanje je jednostavan.

Potreban je meni.

Spadam medju one osobe koji piju puno čajeva. Kako mi ukus kafe ne prija, čaj je za mene i važan izvor kofeina za rad i važan izvor zadovoljstva kod kuće.

U kancelariji  uglavnom pijem čajeve nižeg kvaliteta, koristeći "Dedin stil" (Grandpa style) gde dodajem vodu u čajnik pre nego što u potpunosti popijem prethodnu infuziju, te na taj način isto lišće traje tokom svih 8 sati u kancelariji. Ovakav način da se pije čaj naučio sam pre nekoliko godina, dok sam još radio u velikoj medjunarodnoj koorperaciji, od kolege iz Turske. Tek kasnije sam saznao da metoda ima svoje ime i kineske korene.

 

Ipak, za prava uživanja u čaju rezervisan je vikend,  kada uvek odojim dovoljno vremena za bar jednu sesiju uživanja u kvalitetnom čaju, bio to neki od Wuji Oolong-a pripremljenih u za njih specijalizovanom Yixing glinenom čajniku, zeleni čaj u gajvanu ili crni u staklenoj čaši sa filterom.

Već izvesno vreme, količina čajeva koje sam u mogućnosti da kupim što u Srbiji, što na putovanjima po inostranstvu, što u internet prodavnicama, tolika je da počinjem da gubim nit o tome koje sam čajeve pio, na koji način sam ih pripremao i kakav su utisak na mene ostavili.
Počinje da mi se dešava da se obradujem uzorku novog čaja koji mi je pristigao, samo da bih otkrio da kod kuće već imam neotvorenu kesicu tog istog čaja koju sam čuvao za neku specijalnu priliku, ili još gore, otvorenu kesicu za koju se ne sećam kada sam je popio, i koliko mi se dopala.

Upravo da bih izbegao takve stvari, počinjem ovaj dnevnik. Pišem ga za sebe. A ako još neko pronadje u njemu nešto zanimljivo, tim bolje.