Rou Gui Oolong (Teavivre)

Rou Gui Oolong kesicu od sedam grama sam jednom nasumično izabrao kao jedan od besplatnih uzoraka koji se dobijaju prilikom svake kupovine na Teavivre internet prodavnici.

  

Odlučio sam da čaj pripremim u porcelanskom čajniku, što se ispostavilo kao greška. Kako je u pitanju Wuyi Rock Oolong, čini mi se da bih mnogo više dobio od čaja da sam ga pripremio u Yixing glinenom čajniku adaptiranom na Da Hong Pao, a gotovo sam 100% siguran da čajnik zbog toga ništa ne bi izgubio.

 

Suvo lišće ovog čaja je crne boje, i blago upredeno. Miris je zemljan, kao što se očekuje. Kada bi mi neko stavio suv list Da Hong Pao i Rou Gui, nisam siguran da bih mogao da pogodim koji je koji.

Čaj sam pripremao Gong Fu metodom i nakon kratkog ispiranja, dobio sam tri dobre infuzije (15, 25 i 35 sekundi). Četvrto prelivanje, iako je čaj stajao potopljen skoro minut, pokazalo se već kao slabo.
Tečnost je bistre narandžaste boje.
Ukus je zemljan, pečen, kao što se očekuje od Oolonga sa kamena, sličan, ali opet i različit od Da Hong Pao. Najavljeni ukus cimeta nisam osetio, ali sam dobio neočekivano izražene povrtne arome - karameliziran luk i ukus koji da sada nisam imao prilike da sretnem u čaju, i za koji mi je trebalo vremena da ga definišem - ukus lubenice.

Mokar list je tamno zelen i sastoji se od krupnog lista iskidanog na polovine, kao i od velikog broja grančica. Sličnost sa Da Hong Pao je ponovo očigledna, s tim što Rou Gui odaje miris lukovnice (znate onaj miris kore od luka koju kuvamo za uskrs da bismo u njoj farbali jaja).

Opšti utisak - mešavina ukusa pečene zemlje, luka i lubenice je svakako nešto na šta je potrebno navići se, a kako sam na raspolaganju imao samo uzorak od sedam grama, ja to nisam uspeo. Na žalost, čaj u trenutku pisanja ovog teksta nije dostupan u Tevivre prodavnici, tako da je pitanje kada ću i da li ću imati prilike da ponovo eksperimentišem sa njim. U medjuvremenu, Da Hong Pao kao jedan od mojih omiljenih čajeva ipak je bolja alternativa kada su u pitanju Wuyi Oolong čajevi.

Kome je potreban još jedan blog o čajevima?

Odgovor na ovo pitanje je jednostavan.

Potreban je meni.

Spadam medju one osobe koji piju puno čajeva. Kako mi ukus kafe ne prija, čaj je za mene i važan izvor kofeina za rad i važan izvor zadovoljstva kod kuće.

U kancelariji  uglavnom pijem čajeve nižeg kvaliteta, koristeći "Dedin stil" (Grandpa style) gde dodajem vodu u čajnik pre nego što u potpunosti popijem prethodnu infuziju, te na taj način isto lišće traje tokom svih 8 sati u kancelariji. Ovakav način da se pije čaj naučio sam pre nekoliko godina, dok sam još radio u velikoj medjunarodnoj koorperaciji, od kolege iz Turske. Tek kasnije sam saznao da metoda ima svoje ime i kineske korene.

 

Ipak, za prava uživanja u čaju rezervisan je vikend,  kada uvek odojim dovoljno vremena za bar jednu sesiju uživanja u kvalitetnom čaju, bio to neki od Wuji Oolong-a pripremljenih u za njih specijalizovanom Yixing glinenom čajniku, zeleni čaj u gajvanu ili crni u staklenoj čaši sa filterom.

Već izvesno vreme, količina čajeva koje sam u mogućnosti da kupim što u Srbiji, što na putovanjima po inostranstvu, što u internet prodavnicama, tolika je da počinjem da gubim nit o tome koje sam čajeve pio, na koji način sam ih pripremao i kakav su utisak na mene ostavili.
Počinje da mi se dešava da se obradujem uzorku novog čaja koji mi je pristigao, samo da bih otkrio da kod kuće već imam neotvorenu kesicu tog istog čaja koju sam čuvao za neku specijalnu priliku, ili još gore, otvorenu kesicu za koju se ne sećam kada sam je popio, i koliko mi se dopala.

Upravo da bih izbegao takve stvari, počinjem ovaj dnevnik. Pišem ga za sebe. A ako još neko pronadje u njemu nešto zanimljivo, tim bolje.